Информације које се излажу у наставку, односе се углавном на садржај брошуре „Одрастајући двојезичну децу“ (Raising Bilingual Children), написане од стране Антонеле Сораце и Боба Лада маја 2004. године, које је издало издавачко друштво „The Linguistic Society of America“ (http://www.lsadc.org, lsa@lsadc.org) и које је репродуковано у целости на сајту службе за двојезичност „Bilingualism Matters“ са дозволом издавача.
Sorace, A. and Ladd, D.R. 2004. Raising bilingual children. Series: Frequently Asked Questions, Linguistic Society of America.
Постоје многи разлози који нас наводе на такву одлуку. У наставку наводимо само два разлога, која су, сматрамо, најважнија и најчешћа:
Први случај илуструје оно што се назива двојезична породица: и мајка и отац желе да користе свој матерњи језик приликом обраћања својој деци. У другом случају, родитељи можда и желе да користе свој матерњи језик код куће, али се деца суочавају са потребом комуникације у друштвеном окружењу ван куће, у коме се говори један други језик. Овакав случај се у стручној литератури назива „један језик - једна средина“
Одговор је не. Деца су осетљива на различите начине којима људи говоре. Чак и када слушају само један језик, брзо науче разлике у начину говора између мушкарацâ и женâ, између љубазности и неучтивости и тако даље. За децу, двојезичност је само још један вид разлике у начину на који људи причају!
Пре педесет година, за наставнике (углавном из Северне Америке), било је уобичајено да подстичу родитеље имигрантских породица да се својој деци обраћају на енглеском језику, како би им помогли да се боље интегришу у школи. Али, резултати неких истраживања из тог периода, водили су често до контрадикторних закључака, а који су били праћени уверењем да двојезичност отежава деци. Међутим, новија истраживања оповргавају претходно наведене закључке и потврђује да двојезичност не само олакшава деци, него им пружа и многе друге предности.
Поред тога што двојезична деца знају и говоре више од једног језика, они постају људи флексибилних размишљања и свестраних способности. Недостатци који су примећени претходних година, већином су у вези са финансијским стањем и социјалним условима живота не-привилегованих имигрантских група. Истина је да двојезичност понекад изазива застој у језичком развоју у односу на једнојезичну децу. Но, то је сасвим природно, само је потребно мало више времена с обзиром на чињеницу да обрађују и развијају системе за два, а не за један језик.
Исто као и одрасле двојезичне особе, тако и двојезична деца често користе речи из различитих језика у оквиру једног истог разговора, или чак у истој реченици. Та појава се назива промена кодова (code-switching). Међутим, то не значи да су те особе збуњене у вези са тим који језик свесно користе у том тренутку! Чак шта више, двојезична деца су врло пажљива приликом обраћања једнојезичним особама и ограничавају се на коришћење само једног језика, који разуме њихов саговорник.
Најважнија ствар коју требају да упамте родитељи, јесте чињеница да као родитељи НЕ уче језик своју децу, као што их не „уче“ ни да ходају или да се смеју. Најважније што им могу пружити у вези за језичким развојем јесу бројне могућности излагања неком другом језику и јачање осећаја потребе за комуникацијом. Ако су деца изложена различитим ситуацијама у којима могу да комуницирају са многим људима, од момента кад се рађају и ако осећају потребу да користе речи (језик) како би имали интеракцију са светом око себе, они ће добро научити оба језика.
ММноги стручњаци промовишу модел васпитања „један родитељ - један језик“. То значи да ће мајка говорити само на свом, и отац такође само на свом матерњем језику. Тако се постављају добре основе за двојезичну породицу. Али то није једина могућност, јер постоје друге перспективе васпитања. Чак ни модел „један родитељ - један језик“ није савршен ...
Један од потенцијалних проблема који могу настати јесте да се осигура уравнотежена изложеност обема језицима. Деца треба да слушају оба језика у истом проценту и у различитим околностима. Ако осим од родитеља, нигде другде не слушају језик који се мање говори, то значи да му нису довољно изложени да би га природно развили. Заиста, када један од два језика постаје прихваћен од стране оба родитеља као „важан језик“, и деца га тако посматрају и престану да користе онај други, „мање важан“ језик.
Да би се избегли такви случајеви, потребно је пронаћи и друге могућности за излагање „мање важном“ језику и створити услове којима би се појачала потреба за његовим коришћењем. Једнојезични деке и баке су ти који највише могу да помогну! Још једна добра идеја би била да се чување деце додели неком рођаку, рођаки или дадиљи, који говоре само тај „други“ језик. Такође је добра прилика да се поседују неке игре, филмови, песме и приче на другом језику. Све ово може да доведе до жељених резултата. Али најважнија средства су она која имају за циљ интеракцију између детета и оног „другог“, у размени мишљења и у дијалогу са другим људима. Није решење да се деца препусте да седе сâма испред телевизијског апарата!
Један други проблем је да се одржи учење оба језика на природан начин. Ако деца интуитивно осете да их присиљавамо да раде нешто што није уобичајено или потпуно природно, велика је вероватноћа да ће негативно реаговати. На пример, вероватно је лоша идеја да се поставе очигледна правила типа „понедељком, средом и петком говорићемо само албански“, јер то може изазвати негативне реакције.
Други проблем је искљученост / изолација. Ако, на пример један родитељ уопште не говори језик другог родитеља (на пример, отац Грк не говори не говори украјински, који је матерњи језик мајке), деца разумеју да када говоре украјински са мајком изолују и искључују оца из разговора. Ово може изазвати реакцију да дете не жели да говори језиком једног родитеља када је други родитељ присутан. Из тог разлога, ако заиста желимо да се постигне модел „један родитељ - један језик“, неопходно је да оба родитеља знају макар најосновније изразе и речи другог језика, како би се деца могла осећати подједнако пријатно када користите било који од ових језикâ, без осећаја да на тај начин одбацују један од родитеља.
Долазак новог детета може да поремети језичку равнотежу у двојезичној породици. Често, друго дете је мање уравнотежено него прво. То се дешава, јер, како што је примећено, старије дете се обраћа млађем на „важнијем“ (јачем) језику: тиме се повећава изложеност млађег детета једном језику, а истовремено смањује се потреба за коришћењем „другог“ језика у циљу комуникације. Важно је да се родитељи одлуче шта желе у таквом случају да ураде, чак и пре него што се роди друго дете. Треба пронаћи стратегију која одговара свакој породице понаособ! Такође, било би корисно да родитељи покушају да дају „инструкције“ старијем детету или старијој деци да се новом члану породице обраћају на „мање важном“ језику.
Смирите се. Истовремена употреба (или мешање) два језика присутно је свуда где се употребљавају два језика. То не значи да ће деца заборавити један језик, нити да неће бити у стању да праве разлику између језикâ. Насупрот томе, ако се присиљавају да не користе само језик којим се служе у школи, могу се изазвати реакције и негативни резултати, колико за језик средине, толико и за језик породице. Најбољи начин је да се створе физички услови, у којима ће деца користити језик породице, у случајевима када је он неопходан за комуникацију, као када се телефонира једнојезичним бакама и декама! Може се замислити ова „мешавина“ језика, ако се узме у обзир природа језичких стимуланса који примају деца, а не треба заборавити ни чињеницу да је главни елемент језичког развоја једноставно изложеност језику. Када су деца мала, више слушају језик породице, на пример, кинески, руски или албански, него грчки. А када крену у школу, слушају само грчки најмање седам сати дневно. Штавише, на грчком уче све те нове речи и појмове, као и нове начине на које могу да користе језик као средство.
Можда на матерњем језику неће познавати израз „природне науке“, али то не значи да губе свој „матерњи“ језик, односно језик који уче у породици од рођења! Дакле, када користе неку грчку реч док говоре на језику породице (који год то језик био), родитељи не треба да тугују, него да кажу одговарајућу реч која се користи на кинеском, руском, албанском или било ком другом језику, који им је матерњи! И не треба заборавити да чак и ако се деца користе углавном грчким језиком, то не значи да не могу постати одлични говорници матерњег, другог језика…
Baker, Colin. 1995. A Parents’ and Teachers’ Guide to Bilingualism. Multilingual Matters.
Grosjean, François. 1982. Life with Two Languages. Harvard University Press.
Harding-Esch, Edith, and Philip Riley. 2003. The Bilingual Family: A Handbook for Parents. 2nd edn. Cambridge University Press.
